Danas mi na štandu priđe jedan napendrečeni klinac, ošišan ko žilet sa plavim šiškicama i grunu: Imate li nešto o Hitleru? Ja ga gledam, pa se mislim, miči mi se da te sa zemljom ne sastavim. Na drugom kraju hale Šešelj u prevelikom formatu, samo mu oni brabonjak mustaći fale. Siđem posle do njega, a on sedi na svom radiklanom štandu potamnio od nekog jeda i teskobe. Žalostan čovjek. Pomoći mu nema. Još mi jedna devojčica tražila knjigu o narkomaniji. Kaže da joj je ovisnost mnogo bliska tema. Neki se čova pojavio i tražio knjigu svinjski umovi, svinjska čela ili tako nešto. Bilo je još pacijenata, ali ih nisam tefteriso. Težak dan na sajmu knjiga. Moj “Balkanski čamac prepun ljubavi” malo se zaljuljao, ali nije mu bilo ništa. Knjigu mi kupio Danilo Bećković, sinovac Matijin i autor onih ne toliko epohalnih filmova o budi i samurajima. Uzeo i tatinu knjigu poezije “Sreće i ljubavi”. Pohvalio bih njegov trud da se popne i prošeta galerijom Hale 1. Pratila ga neka plavušanka ne toliko atraktivna, ali dovoljno visoka da se zavijori kao barjak. Noćas sam jedva oka sklopio jer sam se zarakijao sa drugarima iz gimnazije. Odavno nisam sedeo i šalio se sa sve beograđanima i to iz svoje generacije. Što smo stariji, sve više uviđam koliko smo slični, odnosno različiti od ovih što nisu u istom fazonu. Taj fazon, mnogo bitna stvar. Da, i slušali smo “Block rocking beat” ako neko pamti Chemical Brothers. Ta smo braća, fakat. Kuća mi u neredu. Ne stižem ni pikslu da ispraznim. Stignem do kreveta, ali ni njemu ne mogu pošteno da se posvetim. Puno je posla na sajmu i oko sajma. Tamo se neka deca iz Bijeljine šetaju i troše pare na stripove. Meni je najveća radost u životu kada vidim da klinac kupi strip. Stavi ga u ranac i nosi preko Drine. Mali bosančerosi preslatki. Ima ih milion. Knjiga mojih sve manje na zalihi, pa se brinem hoće li se razvući do kraja sajma. Glupo bi bilo da mi štand osvane bez knjige. Jedan rođak slikar me molio da ga uvedem preko rampe na moju karticu. Sa njim ušao i Pero Nikčević, slikar iz Pariza. Kao pubertetlije se prošvercovali dvojica na jednu kartu preko rampe. Bilo mi smešno. Prepun dan, jedva čekam da oči saklopim, ali znam da se neću naspavati dok se cirkus ne završi. Ostale još tačka na trapezu i uvežbana akrobacija sa lavovima. Planiram i veliko finale, ali za to mi treba dan snimanja kamerom. Ko će i oko toga da se cima. Nemam ja u ormanu ceo Paramaunt pikčers, pa da ostvarim sve svoje zamisli. Uglavnom, sajamski dani teku. Malo je beograđana, primetio moj drug. Valjda se stide svega što ljudi pišu, a ove nazovi izdajničko-izdavačke kuće objavljuju. Uglavnom, narod je fasciniran erupcijom “Vulkana” i kupanjem šatro bestselerima iz plave “Lagune”. Žao mi kada vidim nekoga ko ima facu moga čitaoca, a prođe pored mene i ne pogleda mi knjigu: tu se baš žešće sknorim. Ketering je dobar. Već me upamtio šofer, pa mi maše iz auta okolo vremena ručku. To su jedini trenuci kada izvirim iz hale. Idem sada malo da odspavam, a sutra je zalet za konačno fenserisanje i gužvu oko vikenda. Sviđa mi se stil pisanja koji koristim na fejsu. Razmišljam da ga primenim već kod sledeće knjige. Ako ovi mamlazi iz književnih krugova uskoro ne shvate da i Srbija ima Bukovskog, Fantea i ne znam koga sve ne, mislim da ću da bojkotujem dodelu Ninove (ili Nindžine) nagrade. Moja publika je i dalje mala, ali odabrana. Vidim, moje ideje se na neki svečudesni način šire kroz etar, valjda je škripa mašina u štampariji odradila svoje. Ljudi tek treba da skapiraju da ovaj moj roman nije o meni, već o njima. Kad se to desi, biće mi lakše. Kad mi bude lakše, otići ću na odmor. Možda na Švicarske Alpe. Ovaj status pišem u skijaškom skafanderu koji sam morao da probam. Malo mi je tesan. Il da smršam ili da ga rastegnem. Lepo je znati da će neko zaspati sa mojom knjigom pored jastuka. Odoh i ja da zaknjavam. Potreban mi je odmor…

Petar Nikolić

10 h ·