DAN POSLE KRAJA /NAJAVA/
DAN POSLE KRAJA /NAJAVA/

Maštovito zamišljen roman, ali u izvesnim crtama, sa preciznim uranjanjem u realnost, koja  dodiruje i koristi egzistenciju likova, kao svoj naratorski prosedee. Moglo bi da se kaže da su, onomastički gledano, ”lokalizmi” smešteni na prvo mesto. Radnja se odigrava  tamo negde, na nekoj koti x, na nekom nepoznatom mestu. Roman se odvija u tri smera, to jest trostruko se poklapaju likovi i situacije, koji su predmet i namera piščevog kazivanja. Jedna u laboratoriji za klonove, druga u Republici gde besni rat, i treća koja se okreće oko susreta Ane i Alekse. Naizgled obična priča, ali nije, sudeći prema motivima  koji su ovde korišćeni u krajnje sumnjivoj nameri.

Autor se ovde pre svega bori sa pričom o dobru i zlu. S jedne strane lepota i  zadovoljstvo pisanja, a s druge i same etičnosti stvaranja nagoni autora da predstavi tu borbu, tako  što nas uvodi u priču o borbi za opstanak ljudske vrste koja se pretvara u zveri, sadizam, smrt, ali i rađanje jedne ljubavi, doduše telesne.

Pisac je usamljenik jer izgleda da i zlo ima svoj početak, ali ne i kraj, iako Aleksa, glavna ličnost, ispija kafu sa Milenom; Ana je nestala. Dakle kao i sam pisac koji je žrtva, ne samog sebe, što je često odlika pisanja, već žrtva u civilizacijskom smilu, žrtva koja nema dovoljno socijalne svesti da opstane ako se ne klonira kroz fikciju u svoj roman. Aleksa je sam pisac, možda preuranjenih godina, ali nije ratnik. Okreće se ka smrti, a ne životu da bi doživeo ekstatičko poimanje telesnog sebe, samog pisca (koji piše  faktografski) koji na kraju preživljava, ili doživljava drugu smrt, smrt čula, opsesija, strahova, pohote… Kao  žrtva Aninog sadizma, na kraju on  iz svih tih događaja odlazi nepovređen, ali ne nalazi sebe.

Reklo bi se ovde je i te kako prisutna igra Tanatosa i Erosa. Glavni junak,  umirući više puta, dolazi do saznanja da je ljubav prolazna, da u komori za klonove, čitava mašinerija nepoznanica radi protiv njega, uzima mu i veru i samopouzdanje.

Ali Aleksa veruje. Veruje da je budućnost takva, jer pisac je imao nameru da napiše naučnu fantastiku. Takva budućnost u naraciji, ostaje sama za sebe, ali može i da postane jedini uvod u sadašnjost.

Ovo verovanje, globalno rečeno odlika je mnogih dela koji u osnovi imaju realistički pristup pisanju. Romaneskno ili gubi ili dobija. Zavisi kako je pisac plasirao narativnu činjenicu. Dovoljno da kroz Aleksu sagledavamo jedan mogući život, jednu stvarnost, ali i budućnost. Ovde je prisutna budućnost u stvarnosti i stvarnost recipročno postaje ostvarena budućnost. Imaginacija je dodata  realnoj priči, ali nije prizemna.  Oslanja se verovatno na događaj koji nije izmišljen. Jednostavno reklo bi se imaginacija ponire sama u razumnost naracije, pa je dovoljno i samo iskazivanje kroz priču.

Tanatos, pranagon je ovde pritsutan –  uživeo, preživeo, moćan i nepobediv. Sem ako vidimo svoju senku, dvojnika  kako sleže ramenima na istom mestu gde su se rastali. U laboratoriji.

Čak je i ljubav deo pre Tanatosa nego Erosa. Sadizam, pohota, razbludnost su reči pandani za Aleksu i Anu. Same scene mučenja, morbidna ljubav i dijalog su pomalo, kako je to hteo i autor da predstavi, prepune sadističkog iživljavanja nad mogućom žrtvom, kako bi  se izbavio od  smti i užasa. Tako dolazi u pitanje jedan stvaralački svet, ali da li je to poetičko, narativno ili imaginativno?

Ovde ljubav proizlazi iz  nagona prema smrti tj. nagona prema životu. Ljubav gledana očima lika donosi strah i kulminira u tajnu života, da bi se tako ne ovaplotio, već iživeo, ne donoseći čak ni samim aktom ništa naročito. Ni smrt, ni život, niti oslabađanje, niti grižu saveti. Ona donosi sirove činjenice života, sadizam u ulogama roba i gospodara, onaj neprestani strah – da li je ljubav dovoljna ako je sama po sebi data kroz proces seksualnosti. Na to pitanje pisac nije dao odgovor. Konačna istina je ne u laboratoriji za klonove, već negde u podsvesti lika, koji je izgrađen da bude svedok, a ne učesnik, greškom uhapšen.

Etičnost romana izvire delom iz realističnog stava pisca (događaji su mogući, naracija je više retorička nego poetička), u pitanju je naličje ljudskih vrlina. Da li ih ovde  zaista ima? Reklo bi se ništa nije sveto, sve je dozvoljeno, nema cilja. Junaci su prepušteni stihiji, a naracija to stišava.

Nema suprotnosti, ima dela, smrti i ponovnog života.

Izvesna atmosfera napetosti prati ovaj roman. Kao da je delo težilo da  bude psihoforma, psiho akt, ludilo koje obuzima ljude, jedno doba tamo na nekoj koti.

Teško je pomiriti ove dve tvrdnje da realizam i psiho roman mogu da budu jedno te isto. Imaginacija je postepeno opadala, da bi svela radnju i likove na obično, civilizacijski moguće i uprkos svemu bespovratno.

 

Tanja Pajić