KOLEVKINE HRONIKE

Pred čitaocem se nalazi peta knjiga Stevana Šarčevića, napisana u koautorstvu sa Darkom Savićem, ”Kolevkine hronike”, koja može da nam otkrije novu viziju pisca o njegovom književnom opusu, jer se umnogome razlikuje od predhodnih. Dok je zbirka priča.”Dolazak tame”’ ostala na nivou tajastvenih kazivanja, knjiga ”Kaurinova kletva” se sastoji iz nejasnih maglina, ova peta pokazuje ponovo nejasni i turobni svet gospodara i robova. Sve se dešava negde iz “bliskog sveta prošlosti, koji je prenet u buduće vreme”, u vreme koje se vratilo u prošlost zatvarajući jedan krug različosti trajanja, to jest ciklično obnavljući istoriju društva. Da je budućnost moguća i različita otkriva nam autor u jednom poglavlju, koje je označeno u par detalja, kao prisustvo kosmičkih brodova, mentalne komunikacije, visoke civilizacije.  Likovi ma koliko bliski nama, ma koliko ljudski, koji vole, ratuju, koji su tragični i koji su hrabri, ponekad i svirepi, podsećaju na nas u vremenu i prostoru, pa čak i samom radnjom koju provociraju, ali su smešteni u drugačiji milje. Možda ljudi, možda ostaci neke predhodne civilizacije, možda usamnjeni stanovnici neke čudne planete. Ustvari, ova knjiga je opis neke tragične civilizacije, ti ljudi su nama makar prema kontroli radnje daleki, a po karakteru slični. Pitanje je samo kako prevazići ovaj paradoks. Mi ne znamo da li je naša budućnost takva, ili da li naše civilizacijsko sećanje dopire do tih mračnih vremena. Pa i sami akteri radnji su mračni, tragični, usamljeni, a radnja se uvek ponavlja, naravno upravljajući se prema minimalnim zakonitostima naracije obaveštavajući čitaoca.

Praktično, radnje nema u ovoj knjizi, ili, knjiga je satkana od mnoštva sitnih događaja koji su isprepletani, koji kao takvi sačinjavaju događaje koji nam se predstavljaju kao siže romana. To odsustvo radnje, nije mana ovog romana, već vešti zaokret pisca ka originalnoj konstrukciji pričanja i priče, koji kao dugo putovanje, puno peripetija i naizvesnosti vodi čitoca neprestano u akciju, kojoj kraja nema. Roman može da započne svakog trenutka ili da se završi bilo kad. Događaj bi bio preuzet i radnja bi tekla i dalje, samo bi likovi izmenili ime.

Može se reći da ovaj roman, bar prema toku opisivanja radnje, može da spada u vrstu avanturističkih romana. Tačno je da ovaj roman ima odlike hronike, jer vreme u njemu podseća na neku vrstu zaboravnjene realnosti, ili u SF, bar prema onomistici i pojedinim delovima, barem u drugom delu knjige. Ritam, opisivanja i zamršenost događaja koji se brzo smenjuju održavaju pažnju čitaoca zahvaljujući veštom peru pisca koji drži zaplete pod kontrolom. Likovi koji se pojavljuju na stranama knjige, vođeni su promišljenim maštom pisca, koja ublažava njihovu tragiku, njihova putovanja kroz šume i močvare ne samo njihovog traganja za novim svetom, već puta u njima samima, zamagljenosti njihovog budućeg života. Oni traže drugi, bolji život, hodaju putevima danima, fizički, ali to putovanje je ustvari jedna igra u njihovoj ličnosti. Svako putovanje sa tobolcem, je u stvari strela odapeta u nadu ka budućnosti.

Ljubav, večita tema, je prisutna i u ovom romanu. Romantična, poput romana Valtera Skota, prisustvujemo borbi Teodora i Ane, na pravo ljubavi. Ovaj događaj vodi na neki način i samu radnju romana. Iako mu autori nisu dali smisao vođenja naracije po kome bi ovo bio ljubavni roman, ipak čestim navraćanjem na priču hrabrog Teodora i princeze Ane, mi pratimo događaj i samih drugih likova( kojih ovde nema mnogo ) predstavljajući pravi izazov ѕa pisca – kako uklopiti u događaj, krvavih, zverskih ratova, lutajućih vitezova, tajanstveni beg Teodora i Ane, ispunjen samo jednim ciljem – da ih pobedimo. Da pobedimo neprijatelje koji to možda i nisu, ali da pobedimo i u našoj ljubavi koja treba da trijumfuje. Kako shvatiti ljubav Sunčice i Simonide nego kao još jednu pobedu nad izazovima smrti, koja hara u najezdama varvara na dvorove Gospodara. Kao osvajanje slobode.

Pored sentimenta izgubljenosti i borbe za traganjem u junacima ove pripovesti je prisutan jedan snažan i istrajan herojski nagon da dokažu sebi, čitaocu i Gospodaru, da su nepobedivi. Dok je ljubav Teodora i Ane u stvari jedan herojski, viteški podvig, a ljubav Sunčice i Simonide pohotna želja za zadovoljstvom telesnog, obe ljubavi u sebi nose i gordost i ponos, koje su, u suštini samo jedan oblik nalaženja uzvišenog. Ne samo uzvišenog u ljubavi, već uzvišenog kroz ljubav koja stremi ka Gospodaru, približavajući mu se na sasvim jednostavan način. Postati vrli sizeren. A u stvari svi ti likovi, stalno negde putuju, ili se sreću na putu, ne na putu sudbine, nego relanom, materijalnom putu.

Put, ljubav, Gospodar, likovi deluju impozantno, izničući u svojim sudbinama iznad varvarske mase ili Gospodareve želje. Putevi kojima oni prolaze su pre svega opisi krajolika koji se uvek u nečemu podudaraju – tu su močvare, magle stoletnih stabala, tama i sakriveni neprijatelj. Onda iznenađujuće se pojavljuje krčma i debeli masni krčmar, konji… Put se nastavlja. Likova nema mnogo, bar ne idividualiziranih ličnosti koje bi vodile radnju. Roman se sastoji iz dva sloja, mase horde koja vodi rat protiv Gospodara, i likova gospovštine, koji ovde podećaju na feudalnu gospodu koja živi po rasutim dvorcima, između nepreglednih šuma, i par sporednih junaka, koji su skoro tipizirani likovi – po karakteru i radnji. Ostali likovi su dati uopisu detalja, uglavnom odeće, nikada lica, ruku ili očiju. Oni, skoro svi, prolaze kroz iste peripetije, imaju slične neprijatenje, šumske razbojnike, divlje horde, drugim rečima tajne neprijatelje. Putuju kroz nepregledne, zamračene šume, uskim planinskim stazama, prelaze preko močvara, a nikada preko bistrih voda! Nose, po detalju pretpostavljamo, srednjevekovne pancire i helmete, jašu konje. Golubovi pismonoše su još jedini vesnici novosti.

Nije li to pokretanje na put u stvari traganje za slobodom, autentičnom ličnošću, izbegavanje sagledavanja sebe, beg od sebe, poriv ka prevazilaženju svetovnog u više sfere duha? Sve se dešava tako što herojstvo postaje čin, ne borbe, prevazilaženja smrtnog neprijatelja, već okretanje ka sebi, nailaženje na nedorečenu vrlinu. Neprijatelji koje likovi sreću na putu, sa kojima se bore i pobeđuju ih, su one prepreke ka samosaznanju samih sebe. To su virtuelne prepreke, iako date u liku opasnih varvara, ali one samo potvrđuju i kušaju lik.

Dve ljubavi Teodora i Ane i Sunčice i Simonide su jednako važne. Prva, čista, iskrena, reklo bi se sudbinska ljubav plebejca i princeze je i tragična i srećna. Ana je vrla, Ana i Teodor su pre platonski vezani vezom koja je idealna za njihova dva bića koja su, iako ne zakleta na vernost, jednako ponosna i srećna.

Druga ljubav, je zabranjena ljubav između Sunčice i Simonide koja je pre svega telesna, strasna, senzualna i verovatno vremenski ograničena. Koliko će trajati to nije jasno, ali puna strasti ova njubav je pre svega ispunjenje jednog željenog cilja, voleti čulima i biti voljen, doći do slobode pobedivši telesnost smrti.

Sociološka pozadina ovog romana, koja nam se nameće pre svega kao priča o jednom svetu koji je mogao da postoji, ali i koji nije postojao. U tome se sastoji atipičnost romana, romana koji je pre svega jedan avanturistički događaj. Njega sačinjavaju junaci koji, uvek u pokretu, beže od nečega, ili streme ka nečemu. Nije to bežanje od njih samih, već traganje za smislom. Možda je traganje za smislom života koji bi bio bez opasnosti, bez prepreka, bez zavijenih staza kojim junaci na konjima prelaze, bežeći od potera, da bi izašli a prav i ravan put. Svaki junak prolazi kroz istu vrstu iskušenja, bez obzira šta zaista očekuje da nađe.

Kako je u suštini ovaj roman i roman traganja, može se objasniti i činjenicom da između radnje i fikcije samog pisca nema naročitih elemenata, koji bi ukazivali na nedoumice, opasne obrte u poetskom, izmaštavanje dela. Autorova fikcija je jasna, ona traga samo za izrazom kojim bi sebe ovaplotila, ali nema traganja, dileme ili sumnje u ovim domišljenim i celovitim izražavanjima fikcije.

Naracija teče, a poetsko, tamo gde je napravljen zaokret da bi se dosegao njegov krajnji cilj, odvaja se u drugom kao dovoljno za predstavljanje čitaocu.

Ovaj roman koga su pisala dva pisca, je u stvari savremena odiseja po ugledu, kako je kritičar to doživeo, na srednjevekovne viteške romane. Ako je tako, onda su autori u svemu uspeli.

Tanja Pajić