andelce-nensiKodjo Vangorski je pseudonim ganskog i srpskog pisca Ljubomira Anđelkovića – bivšeg diplomate  i avanturiste čije pisanje preslikava iskustva stečena u izuzetno dramatičnim okolnostima njegovog višedecenijskog života u Zapadnoj Africi.
Našoj publici je poznat po delima:
GOLDBERG & ROZALINDA;
ANĐELČE NENSI (prva knjiga „Afričke Trilogije“);
OSTRAŠĆIVANJE PROŠLOSTI, kontroverzna knjiga o proizvoljnim tumačenjima istorije.
Poreklo, širenje i SUDBINA ZLA (uznemirujuća para-filozofska studija)
U pripremi za štampu su:
ISPOVEST GOSPOĐICE KOVALSKI, (druga knjiga „Afričke Trilogije“);
BUS ZA RAJ (treća knjiga „Afričke trilogije“);
SRBIJA JUŽNO OD SAHARE (sociografska studija).

 

Iz romana NASLEDSTVO,

nastavak Goldberga&Rozalinde

Ilustracija tretmana erotike u romanima Kodjoa Vangorskog:

7.
Gordana pravdu deli!

Gordana je izgledala bolje nego što sam očekivao. Ona, nekada štrkljasta crnka, sada je bila proseda, lepo izvajana i izuzetno mladolika gospođa. Iz svake pore joj je izbijala samouverenost! Sa sobom je donela čitavu grmljavinu seksepila! Bila je obučena u haljinu srednje dužine sašivenu od nekog laganog, cvetnog materijala. Čim se pojavila na terasi kafića, privukla je poglede muških gostiju.
Međutim, ono što me je iznenadilo, bila je njena kosa. Već sam rekao da je bila proseda, ali ne crna proseda kosa, nego riđa proseda kosa! Kako li je samo uspela da je tako ofarba?
„Ljubo!“ uskliknula je i stisla me u muški zagrljaj!
Zapahnuo me je njen miris. Bio je to čitav talas gorčine oktobarskog lišća!
Ne znam kako ostali ljudi reaguju na mirise, ali za mene, miris je značajniji od svega drugog što bih primećivao prilikom susreta sa nekom osobom. Miris mi je odavao skrivene osobine i još skrivenije namere. Taj vonj jesenjeg lišća, odisao je duhovnom slobodom i prkosom, ali u isto vreme i nesebičnom privrženošču. Kao bljesak, iz podsvesti mi je prsnulo sećanje na jednu devojku iz Akre koja mi je poslužila za lik Aleksandre, ličnosti iz mog bestselera Anđelče Nensi. I ona je imala sličan miris!
Čim me je pustila iz zagrljaja, ljutito je prostrelila očima svog muža i Boška i upitala: „Jeste li bili dobri?“ Onda se okrenula prema meni: „Ljubo, ako ih ostavim same duže od deset minuta – njih dvojica se posvađaju!“
„Nismo se svađali,“ izjavio je Boško kao da je desetogodišnjak.
„Ne, ne! Nismo,“ Potvrdio je Slavko!
„Ljubo, jel’ istina?“
Ignorisao sam njeno pitanje. Nisam smeo da dozvolim da me neko, ko je dvadeset godina mlađi, tretira kao klinca. Nakrenuo sam glavu, prisilio se da ne trepćem, nasmešio se i najzad rekao: „Baš si slatka. Nego reci mi molim te, kako si uspela da ofarbaš kosu – pa da je ovako polu-riđa, polu-seda?“
„Bože Ljubo. Pa kakva bi drugačije i mogla da bude? Nisam je farbala; kako je to uopšte moglo da ti padne na pamet?“
Odjednom mi je sinulo u glavi da sam Gordanu, potpuno pogrešno zapamtio. Ne znam kako je moglo da se desi da uobrazim da je bila crnka. Naravno, bila je riđa; i to svetlo riđa. Imale je čak i one flekice po licu, koje su tako karakteristične za riđe devojke. Da bih zabašurio taj užasan gaf, brzometno sam izdeklamovao: „U svakom slučaju, lepša si nego što si bila!“
Da me nagradi, poljubila me je u obraz i rekla: „Tako te često pominjemo. Nikada neću zaboraviti ono divno veče kada si se pridružio u grupnjak!“
„Istina, istina! I dan-danas se još uvek pali na tebe,“ dodao je Slavko i lice mu se zarumenilo!
Bilo mi je užasno neprijatno. Ako sam je dobro shvatio njene reči, ispada da sam i ja učestvovao u njihovim seksualnim ekstravagancama – a da mi je to potpuno izbrisano iz sećanja. Veki je imala pravo. Moja memorija je više nego selektivna. Ona je nepouzdana! Negde iz zabranjenih odaja moje memorije pojavila se slika riđih stidnih dlačica!
Ne znam kako sam izgledao, ali je Slavko očigledno pogrešno protumačio moju reakciju. Pošto sam gledao u Boška, verovatno je pomislio da mi je neprijatno zbog njega. Rekao je: „Šta si se udrvenio? Ovaj mamlaz ovde“ – pokazao je na Boška – „je takođe bio u fazonu! Sve dok se nije oženio onom bogo-bojažljivom Milicom, nije propuštao ni jednu priliku da nam se pridruži našim svečanostima u slavu boga Bahusa!“
Boško je odmah reagovao: „To je bilo pre nego što sam upoznao pravog i istinitog Boga!“
Slavko i Gordana su prsnuli u smeh! Gordana je prišla Boškovoj stolici s leđa i zagrlila ga. Boško se načisto skamenio. A kada je Gordana počela da ga ljubi po ostacima kose, lice mu je dobilo neki prepadnut, kiseli izraz!
Počeo sam i ja da se smejem. Gordana je nastavila da ga mazi: „Luče moje, blesavo i zadrkano! Kada ćeš da porasteš? Od kako te znam – isti si stidljivko!“ Najzad ga je pustila iz zagrljaja i Boško je odahnuo.
„Ljubo, moram da ti ispričam kako se ponašao kada je prvi put došao kod nas, na seks-parti!“
Boško je nemušto, ali žestoko, protestvovao! Širio je ruke, pravio grimase i kolutao očima.
„Ako nećeš ja da pričam – ispričaj ti!“ Pogledala ga je sa izrazom napetog iščekivanja, kao da je stvarno verovala da će Boško skupiti hrabrost da otpočne ispovest. „Pa naravno. Gospodin Boško se stidi!“ Tobože rezignirano je odmahnula rukom i sela za astal.
Slavko se umešao: „Gordana, pusti Boška na miru. Zar ne vidiš da će da umre! Boško, nemoj da umreš.“
„Jeste,“ Gordana je sekundirala. „Nemoj da nam umreš. Ali nećeš ti tako skoro … Kada si uspeo da preživiš ono svingersko vatreno krštenje kod nas u stanu – živećeš sto godina! Od tada ima sigurno više od dvadeset godina.“
„Ima dvadeset i pet.“ Boško je rekao mimo volje.
Gordana je nastavila da ruši Boškov ego: „Ljubo, sigurno se sećaš da u ono staro vreme, kada je došao u carinu, Boško nikako nije uspevao da nađe sebi žensku. Em stidljiv – em kukavica! Hajde Boško, priznaj da si kukavica!“
Tobože je jedno vreme, sa onim istim izrazom napetog iščekivanja, čekala Boškovo priznaje, pa kada ga nije dočekala, pobedonosno je počela: „U to vreme, Boško je još imao kosu i moglo se reći da je bio seksi dečko! Dopadao se jednoj mojoj drugarici, zvala se Živana – mnogo zgodna mačka! Hajde Boško priznaj, jel’da je bila zgodna mačka?“
Ovog puta Boško je priznao. Nije ništa rekao, ali je pokretima tela dao do znanja da je Živanina lepota bila neoboriva činjenica.
„I ja ih upoznam. Ali za svaki slučaj, odmah sam rekla Živani da je Boško stidljiv i da će morati sama da preuzme inicijativu. I tako oni iziđu. Sledeći moja uputstva, Živana je odmah počela da ga muva. Uzela tobože da mu gleda u dlan, pa ga onako prstom milovala i bockala po dlanu. I znaš šta se desilo? Ovaj kreten je pobegao. Tobože otišao u klonju, pa zaždio! Ostavio je samu u restoranu. Živ blam! Hajde Boško, reci nešto! Jel’ istina ovo što sam rekla?“
Boško je u znak priznanja klimnuo glavom. Gledao je u patos.
„Sram te bilo! A u isto to vreme si grdne pare trošio na prostitutke. I to na one najbezveznije, one što su se skupljale dole, kod Ekonomskog fakulteta. Nisi se stidio da krešeš profesionalke, ali si se stidio pristojih devojaka.“
„E baš nije tako!“ Sada je Boško protestvovao.
„Ćut’ tamo i slušaj!“
Sada se i Slavko ubacio u razgovor. „Evo šta je bilo. Nije Boško bio ni plašljiv ni stidljiv, nego jednostavno nije želeo da sebi komplikuje život. Jel’ si videla kako je prošao sa Milicom. Zajahala ga i načisto uništila! Boško ne ume sa ženama.“
Boško je opet protestvovao istim rečima: „E baš nije tako!“
„Nego je kako?“ Gordana mu se unela u lice!
„Priznajem da sam nekada bio stidljiv. U stvari stideo sam se svog tela. Znaš imam isturene plećke – pa izgledam kao da sam grbav. Jednostavno ne smem da se svučem! Ali nisam više takav!“
Gordana je bila iznenađena. „Nikada mi to ne bi palo na pamet. Jao, baš mi je žao! Uostalom, ti si uobrazio to za isturene plećke; ti sasvim dobro izgledaš. Ali sada mi je jasno zašto si onako blesavo reagovao kada si nam se prvi put priključio za grupni seks! Čudo da si uopšte pristao da dođeš!“
„Slavko me naterao! Rekao je da više neće da govori samnom, ako ne dođem na to kolektivno kresanje. I ja sam pristao, ali samo zato što nisam znao da ćeš i to biti tamo. One druge ženske nisam poznavao, pa me baš bilo briga, ali kada sam video tebe …“
„Slavko, pa zašto nisi čoveku rekao da ću i ja biti tamo?“
„Pa nije imalo šta da mu kažem! On je odlično znao da se mi svingerišemo, pa je trebalo da pretpostavi da ćeš i ti biti sa nama.“
Boško je samo vrteo glavom. „Nije da nisam znao šta vas dvoje radite, ali sam verovao da ti nećeš tog dana biti sa nama. I to baš zato što ja dolazim! Mislio sam da će i tebe da bude sramota od mene.“
„Jao, luče moje!“ Skočila je iz stolice, i doskakutala Bošku iza leđa da ga opet izljubi. „A ja sam sve pogrešno protumačila. Kada sam videla da ti je neprijatno – ja mislila da se stidiš od onih rospija, pa te ja uzela pod svoje. Mislila sam da će ti biti lakše da preživiš vatreno krštenje, ako ti ja budem prva partnerka!“ Još jednom ga je poljubila u ćelu, pa se vratila da sedne.