O ŽENKAMA I MUŽJACIMA

Kroz neobičnu životnu priču gospodina Beinia Salvesena rođenog na ovčarskoj farmi u visokom gorju, negde iza norveških glečera, vispreno se postavljaju mnoga esencijalna pitanja o muško ženskim odnosima.
Poput nordijskih legendi, keltskih predanja, ili najviše nalik germanskim riterskim epovima, naš se junak neprestano potuca po balkanskim vukojebinama u maltene klasičnom mitu o potrazi. Kao i u svim bajkama, da bi gospodin Beini stigao do novog nivoa spoznaje, potreban mu je ključ pomoću koga će tu spoznaju otkriti, a naš heroj te ključeve na volšeban način pronalazi o obliku knjiga koje se nenadano pojavljuju nadomak njegovih ruku, bez ikakvog racionalnog objašnjenja.
Naravno, kao i u svakoj bajci, za razrešenje tajne potrebna su tri ključa. Doduše, poslednji ključ, koji ga dovodi do obespokojavajućeg finala, je nešto drugačiji i sastoji se od fascikle sa raznovrsnim dokumentima.
Zahvaljujući prvom od tih ključeva, knjizi “Tom Sojer”, Salvensen upisuje studije književnosti u Oslu. Sledeća ključna knjiga u njegovom životu je mnogo sudbonosnija, ali i mnogo tajanstvenija. Radi se o romanu “Tvrđava” Meše Selimovića prevedenom na norveški jezik. Zahvaljujući njoj Beini upisije slavistiku i ne samo to. Zbog nečega uspeva da ubedi sebe da i sam poseduje “široku dušu slovensku”, te zbog toga nema mnogo razumevanja za majku, braću, pa ni za svoje sunarodnike.
Možda sve to i ne bi bilo tako neobično da, kao student završne godine slavistike, nije otputovao u Jugoslaviju, gde se, između ostalog, našao i u Poreču. E taj Poreč će mu promeniti život zauvek, jer tu upoznaje izvesnu Marijanu, studentkinju filozofije u Beogradu. To je bila ljubav na prvi pogled, bar sa njegove strane.
Provode nekoliko dana u društvu svojih prijatelja, čak se u nekom trenutku uhvate za ruke i razmene jedan bezazleni poljubac, ali to je sve. Ostavljajući Salvensenu Borhesovu knjigu “Alef i druge priče” u koju je svojeručno upisala posvetu, Marijana nestaje iz njegovog života.
Međutim, naš junak se s tim ne miri.
Iako nema nikakvih podataka o toj devojci, pa joj čak ni prezime ne zna, Salvensen se na osnovu ono malo činjenica koje je pokupio iz ćaskanja s njom i prijateljima daje u beznadežnu potragu za Marijanom po čitavoj Jugoslaviji koja se u tom trenutku nalazila pred raspadom i ne prestaje da je traži po Srbiji i Grčkoj, čak ni kada Jugoslavije više ne bude bilo.
Tako započinje potraga duga trideset godina. Svih tih godina Beini poput srednjovekovnog viteza ostaje veran svojoj ljubvi, neprestano noseći sa sobom Borhesovu knjigu umesto svilene ešarpe osvojene na turniru. On čak ni u naznakama nema želju da se intimno približi nijednoj drugoj ženi.
Nestvarno, zar ne?
Možda za prosečnog Balkanca jeste, ali ne i za gospon’ Salvensena, posednika “široke slovenske duše”.
Oslobođen materijalnih briga delimično zahvaljujući donacijama od kuće, a delom nesvakidašnjoj sreći u pronalaženju povremeno privremenih poslova, naš junak putuje po Srbiji, malo – pomalo skupljajući podatke o Marijani, ali svaki put nedovoljno da je zaista i pronađe. On se toliko privikava na taj način života da i ne pomišlja da završi fakultet, vrati se kući ili se bilo gde duže zadržava. Pretvara se u svojevrsnog čergara, večito nemirnog i večito na putu.
Prva naznaka da sve baš i nije toliko jednostavno koliko se njemu činilo dolazi u trenutku kad sasvim slučajno otkriva da je “Tvrđava” Meše Selimovića prevedena na norveški jezik deset godina pošto ju je on imao u rukama. Iako je i do tada sumnjao u nekakvu silu koja njegovu dušu drži uz Marijanu, tada se ozbiljno počeo pitati da li to neko ko je u mogućnosti da manipuliše vremenskim tokom pokušava da kroji i njegovu sudbinu.
U svakom slučaju njegova potraga se nastavlja još punu deceniju pre no što dolazi do trećeg ključa svoje potrage. Kao i prethodna dva i ovaj mu se neobjašnjivo nalazi nadohvat ruke, ovog puta čak i naslovljen na njega.
Radi se o dve ulaznice za pozorišnu predstavu “O mužjacima i ženkama, od praistorije do danas”, uz poruku “OBAVEZNO otići na pozorišnu predstavu u Beogradu prvog oktobra 2017 i obavezno poneti obe karte”. Tu je i jedna plava fascikla prepuna dokumenata.
Odmah je naslutio da je to maslo iste one osobe koja može manipulisati vremenom i da je dan izvođenja predstave dan njegovog susreta sa Marijanom.
Dok čeka taj sudbonosni dan počinje da prelistava dobijene dokumente koji čine sinopsis predstave koju će videti i nekoliko filozofskih rasprava. Ali na njegov užas, sve tamo viđeno je u potpunoj koliziji sa njegovim romantičarskim sanjarijama!
Tvrdnje tamo iznesene govore kako su žene u stvari svojim suptilnim metodama odavno pobedile muškarce i uvele u društveni život monogamiju na mala vrata, a da je prirodna svrha mužjaka nije briga za potomstvo, nego oplodnja što većeg broja ženki.
Vera u dobronamernost sveta davne prošlosti i bliske budućnosti počinje da kopni i sve više ga obuzima nemir i strepnja od predstojećeg susreta sa Marijanom do koga će više no sigurno i neizbežno doći.
Finale ovog višeslojnog romana sporog tempa, koliko god razložan i normalan, pomalo je razočaravajući za sve ljubitelje romantike koji su uporno navijali za uzvišeni lik gospodina Beinia Salvesena.
Naime, on zaista susreće Marijanu pred pozorištem, ali ona dolazi u pratnji svog muža i na jedvite jade se priseća da se ikada srela sa Salvesenom. Doduše i nju je neko nepoznat naveo da se tu pojavi, ali to više nije ista žena. Nema njene veselosti, nema njenih zavodljivih pokreta, to čak više nije ni isto lice. Salvensen najednom shvata da je sve vreme jurio za iluzijom i posle ovog susreta zapada u tešku depresiju.
Iako autor pokušava da kroz kasnije razgovore sa psihijatrom racionalizuje sve prestave keje su čitaoci imali o fantastičnoj radnji ovog romana, ta racionalizacija je izuzetno neubedljiva.
Mnoga su pitanja postavljena, ali se direktni odgovori ne daju. Sve je na čitaocu, njegovim stavovima i uverenjima, a moj utisak je da je gospodin Beini Salvesen bio žrtva nameštaljke i podsmeha žitelja sveta davne prošlosti i bliske budućnosti.

Ostavite odgovor