O ŽENKAMA I MUŽJACIMA
O ŽENKAMA I MUŽJACIMA

Doktor Nebojša Ivanović, sa romanom „O ženkama i mužjacima“
postao je nastavljač jedne duge tradicije u našoj književnosti,
lekara koji su u isto vreme i pisci. Neki se, kao pesnik
Miodrag Pavlović, čak nikada nisu ni bavili medicinskom praksom.
Ali, većina lekara koji su i pisci, uspešno je sjedinjavala ove
dve funkcije, što je slučaj i sa Nebojšom Ivanovićem koji je jedan
od najpoznatijih hirurga kod nas. Lekar, po samoj svojoj funkciji,
u stalnom je susretu sa egzistencijalnim teskobama pacijenata,
te on, kao u slučaju Nebojše Ivanovića, ako ima naklonost
ka pisanju, nalazi u književnom radu rasterećenje od psihološke
i idejne presije u kojoj se stalno nalazi. Svakodnevno indukovan
tuđim sudbinama, čak i u stabilnim ličnim i društvenim situacijama
Ego jednog lekara je pod stalnim pritiskom. Bavljenje
umetnošću, pre svega književnošću, uspešno je kanalisanje podsvesnog
i njegovog destruktivnog delovanja, u prostor Super-
Ega i njegovu asimilaciju i prevazilaženje.
Savremena srpska proza, kao i svaka umetnost, pokazuje
sve elemente jednog prelaznog perioda koji u svojim grčevima,
umiranja-rađanja, uplašena nestajanjem poznatog, vapije za
utopijom budućeg raja za koji mu iz ambisa podsvesti javljaju
da je pakao. Srbi možda, kao mogući teren na kojem se primenjiju
razni modeli destabilizacije, pokušavaju da pronađu model
preživljavanja u književnosti. U siromašnoj zemlji u kojoj recidivi
komunističke pljačke, prikriveni novom leksikom, ne dozvoljavaju
ma kakvu stabilizaciju i progres, umetnost, a to znači pre
svega književnost, postaje prostor u kome se intelektualni
potencijali troše. Koliko znamo, u Srbiji izlazi iz štampe
nekoliko knjiga svaki dan. Pre svega poezije i proze. Ali, paralelno
sa tim, nikada u našoj istoriji, nije pisac bio društveno ugroženiji
nego danas. Ako neko i dobije honorar za svoje delo, to je
toliko malo da je, da nije tužno, bilo bi smešno pominjati. Sem
pisaca lake proze, pre svega tzv. “ljubića“, herc-romana, koje
uglavnom pišu žene, teško je naći prozaistu, da o pesnicima ne
govorimo, koji je štampao drugo ili nedostižno treće izdanje
svog dela.
Za razliku od pisaca svog prvog romana, koji potiču iz autobiografskog
prostora, doktor Ivanović, poznati hirurg, prostor
autobiografskog, sem pominjanja svog rodnog Vlasotinca, zaobišao
je do neprepoznavanja. Iako pominje mnoge geografske
odrednice od Norveške, preko bivše Jugoslavije i Srbije, do Grčke,
on nas za njih nigde realno ne vezuje radnjom romana. Time
nesvesno, on svoju prozu stavlja u prostor onih tendencija u
srpskoj književnosti koji teži da je uvede u neke apstraktne prostore
nacionalno neidentifikovanog književnog dela. Ali budući
čitaoci će, zaneti komplikovanom kompozicijom romana, prenabregnuti
tu činjenicu. A i mi je pominjemo samo da bismo
istakli da je roman „O ženkama i mužjacima“ jedan zanimljiv
pomak u srpskoj prozi jer komplikovanom kompozicijom zahteva
od autora iskustvo koje autor prvog svog romana, teško
može da ima. Ali, pošto je roman, žanrovski, neka vrsta fantastike,
i sam autorov eksperiment sa njim je na neki neočekivani
način, uspešno izveden.
Roman je neka vrsta autobiografske ispovesti, koju piše Beini
Salvesen u terapeutske svrhe. Život naratora počinje u idiličnoj
sredini, imanju svojih roditelja u Noveškoj. Po nekim detaljima
to nas podseća na Knuta Hamsuna, norveškog nobelovca.
Sem dva mala detalja, pojava dva romana: „Toma Sojera“ Mark
Tvena i „Tvrđava“ Meše Selimovića koji ga bacaju u naručje književnosti
i slavistike, sve teče u okviru tradicionalne proze. Čak
i pojava zbirke Borhesovih pripovedaka, koja postaje jedan od
totema na kome se drži osnovni tok romana. Pa i ljubavne veze
koje mogu da nas navedu na pomisao da je u pitanju jedan stidljiv,
pomalo neurotizovani mladić, čak i ne prevelik puritanac ali
koji svoje ljubavne i prijateljske veze zasniva na vernosti, sve je
u oblasti realističke proze. Pojava irealnog, tek tu i tamo, za čitaoca
neprimetno, aluzivno probija u glavni tok romana. Prelomna
tačka u kojoj je stupilo na scenu je letovanje u Poreču. Ono menja
naratorov životni put. Tamo susreće Marijanu. Njen odlazak i
volšebni nestanak otvara povest u pravcu fiksacije naratora
(glavnog junaka) na nalaženje ove devojke. Ta fiksacija traje do
kraja romana. Ona otvara prvo psihološko pitanje, kada razmišljamo
o njemu: koji je uzrok te fiksacije. Ostavićemo budućim
čitacima da o tome razmišljaju, kao što smo se i mi našli pred
dilemom: da li je to ljubav, kao što pisac, kroz naratora želi da
nam ukaže ili je posledica nekih drugih sila, iracionalnih ili racionalno
objašnjivih. Zanimljivo je, iako ne verujemo da je to Ivanović
znao, da se krajem tridesetih godina dvadesetog veka,
pojavio šlager o Marijani koja nije došla na randevu, što je dovelo
do „epidemije“ samoubistava u Beogradu i Kraljevini Jugoslaviji.
Koincidencija sa tom Marijanom i Marijanom Nebojše Ivanovića
je zanimljiva i obradovala bi pokojnog Junga, koji je vrlo
prisutan u povesti o nestaloj Marijani. Zna se da je Geteova
povest „Jadi mladoga Vertera“ takođe izazvala epidemiju samoubistava
među njegovim čitaocima. Ako to imamo u vidu otvaramo
pitanje koliko je povest o Marijani, jer to roman „O ženkama
i mužjacima“ jeste, psihološki roman, a koliko filosofski,
religiozni, sociološki, biološki (evolucionistički) i da ne nabrajamo
dalje jer u njemu, kao u plodu nara, ima rasejano veliki
broj tema. Ti idejni puteljci će često opterećivati, nadamo se,
buduće čitaoce. I vraćati ih čitanju i dočitavanju.
Kompozicija romana je zanimljiva i zahteva od autora veliku
spisateljsku veštinu koju je Ivanović u većini slučajeva uspešno
razrešavao. Ona se sastoji od okvirne priče o Norvežaninu i
Marijani, realnim i fantastičnim elementima koji se smenjuju i
mešaju i drami (komediji, satiri) koja kulminira zaplet romana
i kroz jednu pseudokatarzu vodi ga dovršavanju naratorovog
kazivanja. Uz dramu, postoji i Intervju. Intervju sa dobitnikom
međunarodne nagrade profesorom antropologije na Beogradskom
univerzitetu Aleksandrom Milojevićem po mnogo čemu
jeste razlog za naslov koji je ovom romanu dat. On je, po mnogo
čemu, radikalizacija ideja iznetih u njegovoj antroploškoj tezi,
ali, što se često dešava kod Ivanovića, podignute do ekstrema,
što dovodi do grotesknosti. A groteska je uvek, zbog svoje dvosmislenosti,
jedinstva lepog i ružnog, u ovom slučaju ozbiljnog
i neozbiljnog, sredstvo kojim se prvi sloj poruke dovodi u pitanje.
Ivanović u romanu iznosi veliki broj savremenih ideja, od
njemu dragih Ničea i Šopenhauera, preko Frojda, Junga i delimično
Adlera, kao i prećutkivanog Ota Vajningera, književnika
Horhe Luisa Borhesa, pa sve do modernih kosmoloških ideja i
njihovog uzdizanja do Principa, ideju biološke evolucije, ali u
umerenom obliku, i vladajuću ideju o neprikosnovenoj pozitivnosti
progresa. I tu se susrećemo sa osnovnim problemom „progresističke
evolucije“ koja prenebregava svoj negativni odraz,
mit o jakom. A to otvara osnovni problem u ovoj knjizi, problem
biologizma koji isključuje moral svodeći ga na društveni dogovor
i biološki imperativ. A samim tim ga, kroz relativizaciju,
poništavajući. Moral nije rezultat borbe za samodržanje, on je
uslov za samodržanje. Zbog toga moral mora da ima izvor u
teizmu, nikako u ateističkom prenabregavanju pitanja – odakle,
zašto, kuda, kako, da navedemo samo neka. Nominalno zastupajući
ateizam, prikrivajući pravi izvor, agnosticizam, radnja
romana ne dovodi do otkrivanja tajne. Jer on jeste zasnovan na
traganju za rešenjem tajne u čijem centru se nalazi Beini i njegov
odnos prema Marijani.
Ivanović svoje čitaoce, kao svaki dobar pisac, zavodi na
pogrešne puteve. Pre svega samim nazivom romana O ženkama
i mužjacima, a potom čitavim nizom teza koje treba da nas
zavedu na pseudo izvor zapleta, odnos anime i animusa. Samo
ga on svodi u socijalnu sferu – odnos muškarca i žene. Tako
pitanje, da li je muškarac predodređen (biološki) da ima više
žena; da li je žena pobedila muškarca; šta je dvostruki brak
(koji u nekom smislu postoji stalno u toku romana); da li je
spoznanje osnove morala, saznanje razlike između dobra i zla
dovelo do izbacivanja iz raja… Najpre, odgovor na poslednje
pitanje, čovek, došavši do saznanja je, preuzeo obavezu. Tu je
centralna tačka. On je postao Bogu sličan. Neznajući, on je svet
video kao dobro; saznajući on je ušao u prostor dihotomije
dobro-zlo. On mora da se opredeljuje. Raj je prostor harmonije.
Izbačen iz raja ušao je u svet kontrolisane disharmonije.
Problem odnosa žene i muškarca, njihovog biološkog zadatka,
rađanje – rađajte se i množite se – ima za cilj da ukine ono
što u svim religijama on ima, svetost. Destrukcija porodice, koju
njeni teoretičari vide u biološkim opravdanjima, pokazuje da
brak, pa i odnos između muškarca i žene, vodi u čovekovo retardiranje,
svođenje na nivo životinje. Treba ukazati da sem kada
su u pitanju marginalni likovi u romanu, retko koji da se bavi
nekim duhovnim pitanjima. No razmatranje tog problema nadmašuje
obim ovog našeg teksta.
Ivanović stavlja pred buduće čitaoce pitanje o Svetu davne
prošlosti i bliske budućnost. Šta je to? Da li je to realnost u okviru
koje se odvija roman, ili je psihotična ekskurzija glavnog
junaka, jer i takva mogućnost nam je pružena. Odgovor na to
pitanje ostavljamo budućim čitaocima romana Nebojše Ivanovića
O ženkama i mužjacima. Nadamo se da će tih čitalaca biti u
tolikom broju, da ohrabri novog književnika na nebu savremene
književnosti, Nebojšu Ivanovića, da nastavi sa pisanjem proze.
On je ovim svojim romanom pokazao da za to postoji umetničko
opravdanje.
Na Sv. Andreju Prvozvanog 2018
Đorđe J. Janić