3aelita

Aelita

480.00 дин.

Алексеј Толстој

АЕЛИТА

 

Алексеј Толстој (Алексей Николаевич Толстой) рођен 10.01.1883. умро 23.02.1945. нејпознатији је по најранијим научнофантастичним делима у руској књижевности. Његови романи „Аелита“ (1923.) и „Хиперболоид инжењера гарина“ (1927.) су постигли енормну популарност, а први је преточен у пионирско филмско дело научне фантастике 1924. године. (други је екранизован 1965.). Толстој је, такође, написао и неколико књига за децу, од којих му је најпознатија адаптација италијанске бајке о Пинокију под именом „Златни кључић“ која је одмах постала веома популарна међу совјетским народом. Постао је члан Совјетске Академије Наука 1939.

 

Недалеко од врата стајала је млада жена пепељасте косе, у црној хаљини затвореној до грла, до зглобова на рукама. Над њеном високо подигнутом косом трепериле су честице прашине у зраку који је падао на позлаћене повезе књига. То је била она коју је Марсовац јуче на језеру назвао – Аелита.

Лос јој се дубоко поклони. Не мичући се, Аелита га је гледала огромним зеницама пепељастих очију. Њено плавичасто бело дугуљасто лице једва приметно је подрхтавало. Помало прћаст нос и нешто издужена уста били су детињски нежни. Груди под црним и меким наборима дизале су се и спуштале као при пењању уз стрму падину.

– Елио утара гео – лаким, као музика нежним гласом, скоро шапатом проговори она и саже главу тако ниско да јој се видео потиљак.

У одговор Лос само пукну прстима. Напрегнувши се, он рече, ко зна због чега, охоло:

– Дошљаци са Земље те поздрављају, Аелита.

Рече и поцрвене. Гусев проговори достојанствено:

– Драго нам је – командант пука Гусев, инжењер Мстислав Сергејевић Лос. Дошли смо да вам захвалимо за хлеб и со.

Саслушавши људски говор, Аелита подиже главу, њено лице постаде спокојније, зенице се смањише. Она ћутке испружи руку, окрену узани длан нагоре и тако га је држала неко време. Лос и Гусеву се учини да се на њеном длану појавила бледо зелена лопта. Затим Аелита брзо преврну длан и пође дуж полица с књигама у дубину библиотеке. Гости кренуше за њом.

Сада је Лос запазио да му је Аелита била до рамена, нежна и лака као оно цвеће с помало горким мирисом које му је она послала јутрос. Скут њене широке хаљине летео је по мозаику сјајном као огледало. Осврћући се, она се осмехивала, али су јој очи биле и даље узбуђене, узнемирене.

Она показа на широку клупу која је стајала у полукружном проширењу собе. Лос и Гусев седоше. Одмах затим Аелита седе према њима, поред сточића за читање, налакти се на њега, па се благо и пажљиво загледа у госте.

Тако су ћутали неко време. Лос поче постепено да осећа спокојство и сласт – ето, тако да седи и гледа ту дивну, чудну девојку. Гусев уздахну, рече полугласно:

– Добра девојка, врло пријатна девојка.

Тада Аелита проговори, као да се дотакла музичког инструмента – тако јој је чудесан био глас. Ред за редом понављала је неке речи, једва приметно мичући уснама. Њене пепељасте трепавице су се час склапале час се лагано отварале.

Она опет испружи руку са дланом окренутим нагоре. Скоро истог тренутка Лос и Гусев спазише у удубљењу њеног длана бледозелену маглену лоптицу величине мале јабуке. Унутар свог округлог омотача та лоптица се сва кретала и преливала.

Сада су оба госта и Аелита пажљиво гледали ту маглену, опалну јабуку. Наједном се струје у њој зауставише, избише тамне мрље. Загледавши се боље, Лос узвикну: на Аелитином длану лежала је земљина кугла.

– Талцетл – рече она показујући прстом на куглу.

 

Писмо: ћирилица

Страна: 192

Формат: А5 (210мм)

Повез: меки у колору

Weight 0.25 kg

Još nema komentara.

Budi prvi koji će komentarisati “Aelita”